Зрно

ЖЕТВЕНЕ СВЕЧАНОСТИ НА СЕВЕРУ БАЧКЕ, ОВОГА ЛЕТА
Захвалност за дарове земље
Свугде је тако под огромним небесима над Равницом. Почиње у априлу, када се благослови жито, а завршава крајем септембра, кад се симболично предаје хлеб. У буњевачким крајевима жетеоци (косци) зову се рисари, а предводи их бандаш. Дужијанца, светковина завршетка жетве, у Суботици се празнује више од једног века. Од 1993. прерасла је у посебну културну, верску и туристичку манифестацију. Што кажу тамошње лоле: „Кад се коси да сам код оваца, кад се руча да сам код косаца”

Текст и фото: Драган Боснић

Дужијанца је у жетвена светковина која је настала на буњевачким салашима, на северу Бачке. Практично, свечарија почиње крајем априла, благословљењем жита, а завршава се предајом хлеба, крајем септембра. Најзанимљивији а можда и најзначајнији део светковине је жетва, односно такмичење жетелаца, рисара, које је ове године одржано средином јула у Ђурђину, селу у близини Суботице. Део славља је и још неколико свечаности у буњевачким селима. Да поменемо израду слика од сламе у Таванкуту. Велика завршна свечаност се одржава у Суботици. Све то у част бандаша, рисара и њихових пратиља који су завршили жетву. Поред тога што хлебно зрно пуни паорски желудац, оно пуни и паорски новчаник.
Рисари, односно најамљени косци, појавили су се на северу Бачке када је почело укрупњавање поседа и када један жетелац није могао сам да скине летину са поља. А то је посао који мора да се обави за пар дана, не сме се много чекати, јер летње непогоде за пар минута могу да униште паорску годишњу муку. Тај обичај је настао крајем деветнаестог века. Жито које би покосили рисари се називало рис, јер су жетеоци плаћани у натури.
Посао рисара почиње већ у праскозорје, прављењем ужади за везивање снопова. Уже се прави од два струка жита које се уплиће и потом кваси да остане влажно јер се тако сноп лакше везује. Одмах после тога почиње рисарски ручак. Тако се назива јак доручак који рисару омогућава да издржи врео дан и напоран посао. Тај ручак обезбеђује домаћин и састоји се од хлеба, беле сланине, лука и киселог млека. Ракија од кајсије помаже да се сланина лакше свари а кисело млеко спречава дехидрацију. У подне рисари ужинају, то јест ручају. Током поподнева се прави краћа пауза, за малу ужину. Радни дан се завршава око седам сати и тада се најчешће припрема тарана са пуно тестенине.

БАНДАШ КАО ДИРИГЕНТ

Рисар има своју помоћницу, рисарушу, која сакупља покошено жито и веже у снопове. Предводник рисара је бандаш а његова пратиља је бандашица. Први откос обавља бандаш. Некада је слама била драгоцена па су откоси ниски. Бандашица и рисаруше увек заостају пар корака за косцем, да не би дошло до повређивања. Снопови се везују крајем дана и слажу у крстине. То је посао рисара а рисаруше са великим грабљама сакупљају расуте стабљике, везују их у снопове и стављају на крстине. Када су формиране крстине, између њих су проору бразде да се, ако избије пожар на некој крстини, ватра не може раширити на све њих.
Одећа рисара и рисаруша је прилагођена раду са оштром сламом која може болно да озледи кожу. Исто важи и за обућу јер ниско покошено стрњиште је непријатно за ходање. Шешир је саставни део радне одеће. Штити од сунца, а када се навлажи онда пријатно расхлађује.
Део традиционалне жетве, односно риса је и вршидба, са вршалицом коју покреће трактор. Стара машина са металним точковима је вероватно старија и од најстаријег рисара. Била је живахна као и стари рисари, па је и вршидба обављена без проблема. Трактор и вршалица морају бити упарени, те су обично заједно и куповани. Вршидбу опслужује петнаестак људи. Било је уобичајено да вршалицу од салаша до салаша или из дворишта у двориште прати иста екипа људи, најчешће рисари. Један набацује снопове на машину, а прихвата их рисаруша која сече ужад на снопу. Расут сноп у вршалицу убацује машиниста. Један до два човека раде на пуњењу џакова, а бар још толико односи пуне џакове. Један човек уклања сламу коју машина баца а двојица је односе. Бар један човек прави камару а када она порасте потребан је још један да му набацује сламу. Две жене односе плеву. Комбајн је жетву и вршидбу поједноставио и свео на два до три човека. Само, стари рисари кажу да комбајн коси високо, разбацује плеву и што је најзначајније не сортира пшенично зрно као што то ради вршалица.

***

Ужина
Ручак овде, као и у неким јужнијим крајевима Србије, зову ужина. Ужинају најчешће тарану (масну чорбу) са погачом или пасуљ са тестенином. Подсетимо да је тарана чорбасто јело са разним месним додацима и ситним резанцима, по којима је јело добило име.

***

Светковина
„Дужијанца, светковина завршетка жетве, у Суботици се слави више од једног века. Израз је вере и културе, својеврстан спој молитве и благодарења, обичаја и културних вредности. Изворно, означава срећан завршетак жетве, риса на њиви, и све се завршава у весељу. Кад је косидба била готова и рис завршен, млада рисаруша би на њиви исплела венац од жита и стављала га на шешир бандашу, предводнику рисара.”

***

Манифестација
„Кад бандаш скине житни венац са шешира, даје га домаћину и каже: ,Хвала Богу, рис је готов.’ Године 1911. свештеник Блашко Рајић породичну Дужијанцу уводи под сводове цркве, где бандашки пар, све до данас, има своју посебну улогу у црквеном обреду. Обичај захваљивања Богу на плодовима земље, обликован у лепу и свечану приредбу, зрачи обиљем, радошћу и вером. Године 1993. Дужијанца поприма нов облик и садржај, спајањем такозване градске и такозване црквене Дужијанце и постаје манифестација, културна, верска, туристичка.